Uloguj se / Registruj se
Registruj se

Main Menu

Navigacija

"BENCE I SIN" OD MALE RADIONICE DO EKSKLUZIVNOG SALONA

03.12.2018

Kao što smo već pisali u seriji tekstova o zrenjaninskim zanatlijama i preduzetnicima kroz vekove, kraj XIX i početak XX veka jedan je od najplodnijh perioda za razvoj preduzetništva u Zrenjaninu, tadašnjem Velikom Bečkereku.

Ne samo što male radionice i manufakture prerastaju u industrijska preduzeća, nego se, zahvaljujući opštem procvatu, preduzetnici odlučuju i za ozbiljnije investicije.

Tada se u glavnoj gradskoj ulici grade najlepše zgrade toga doba koje su preživele čitav vek te i danas predstavljaju gradske lepotice i uvrštene su najlepše primerke graditeljskog nasleđa.

Iza svake od tih prelepih zgrada stoji porodična istorija preduzetništva u gradu.

Jedan od najlepših primera jeste stambeno – poslovni objekat „Bence i sin“, današnja prodavnica nameštaja „Simpo“.

Istorija porodice Bence počinje u drugoj polovoni XIX veka – 1862. godine rodonačelnik porodičnog biznisa Anton otvara malu radionicu nameštaja. Nije jedina u gradu ali Anton očigledno ima poslovnog duha više od ostalih, jer već 20 godina kasnije, 1866. godine radionica se pretvara u malu fabriku.

Anton relativno brzo posao predaje svom sinu Mikši. Važno je reći da su i Anton i Mikša svoje znanje stekli u inostranstvu, i to stečeno znanje i inovacije uvodili u fabriku nameštaja, što im je sve do Drugog svetskog rata obezbeđivalo primat na regionalnom tržištu.

Fabrika nameštaja „Bence i sin“ nalazila se na obali Begeja, jer je Begej bio plovni put. I danas preko puta parkinga Prevlaka stoje ruševine nekadašnje dike grada na Begeju.

Ugledajući se na strani svet, i Benceovi su shvatili da svoju proizvodnju moraju reprezentativno izložiti.

U tu svrhu 1909. godine izgrađen je poslovni objekat u glavnoj gradskoj ulici.

U prednjem delu bio je salon za prodaju nameštaja, koncipiran po ugledu na najekskluzivnije bečke, a iz Pupinove ulice ulazilo se u deo gde je porodica Bence stanovala.

Mikša je imao dva sina, Atilu i Zoltana. Obojica su školovana u inostranstvu. Atila je bio zadužen za dizajn nameštaja a Zoltan je vodio finansije u porodičnoj firmi.

Gradski hroničari beleže da je fabrika nameštaja proizvodila 3 sobe dnevno odnosno 1000 godišnje, ali da je osim kućnog nameštaja proizvodila i poslovni. Hroničari takođe beleže i nagrade osvojene za kvalitetan, masivan nameštaj od najkvalitetnijeg čistog drveta.

Razvoj porodične fabrike nameštaja „Bence i sin“ zaustavio je Drugi svetski rat i nacionalizacija nakon rata.

Od fabrike „Bence i sin“ i još jedne privatne fabrike, napravljena je fabrika nameštaja „Žarko Zrenjanin“, takođe postradala ali od privatizacije.

Od fabrike na Begeju ostale su ruševine, od fabrike „Žarko Zrenjanin“ prazne hale u kojima sad posluje neko sasvim drugi.

Ipak, ostala je gradska lepotica građena pre više od jednog veka u stilu secesije sa elementima neobaroka, stavljena pod zaštitu kao spomenik kulture. Ostala da svedoči o jednoj velikoj, uglednoj preduzetničkoj porodici.